Otkriveni nepoznati detalji: Tuđman je u Beogradu umalo odustao od nezavisnosti Hrvatske

U junu 1991. Hrvatska je bila najusamljenija zemlja na svetu. Na jednoj strani stajala je ona, sa svojom željom da proglasi nezavisnost, a na drugoj strani ceo svet, s čvrstom odlukom da očuva jugoslovensku federaciju. Sjedinjene Države, Evropska zajednica, Sovjetski Savez…, niko nije želeo hrvatsku samostalnost, a ni samostalnost Slovenije. Svi su nepokolebljivo stajali iza jedinstvene, teritorijalno celovite Jugoslavije jer su verovali da samo takvo stanje stvari garantuje stabilnost Evrope. Ta obeshrabrujuća spoznaja nije bila jedina nevolja: Hrvatska se istovremeno suočavala sa oružanom pobunom srpskog stanovništva i puzajućom okupacijom, sa sve većim brojem mrtvih, ranjenih, prognanih, sa sve većim razaranjima. Uprkos tako dramatičnim okolnostima, pripreme za proglašenje nezavisnosti 25. juna bile su u punom jeku. Tada predsedniku Franji Tuđmanu stiže poziv za sastanak sa američkim državnikom Džejmsom Bejkerom. Polučasovni razgovor – koji je umalo zaustavio krug hrvatske istorije – bio je predviđen za poslepodne 21. juna u Beogradu, samo četiri dana pre proglašenja neovisnosti, prenosi Večernji list.

Šta se događalo toga sudbonosnog petka, opisao je akademik Davorin Rudolf u svojoj knjizi memoara “Stvaranje hrvatske države 1991. – ministarska sećanja”. Kao ministar spoljnih poslova, na sastanak u Beograd putovao je zajedno sa predsednikom Tuđmanom pa je o tome mogao da piše iz prve ruke, kao autentični svedok vremena. Na tu epizodu u novijoj hrvatskoj istoriji Rudolf je bacio novo svetlo, a taj petak označio je kao dan kad je Hrvatska prešla Rubikon. Dosad se nije znalo da je Tuđman na taj beogradski razgovor stigao sa predlogom političkog rešenja jugoslovenske krize u kom hrvatskog proglašenja nezavisnosti – nije bilo!

Na sastanak sa Bejkerom, koji je 21. juna čak 12 sati razgovarao sa predstavnicima svih šest jugoslovenskih republika, saveznim premijerom Antom Markovićem i s predstavnicima Kosova, Tuđman i Rudolf leteli su prilično neraspoloženi. Zabrinjavalo ih je stajalište SAD-a: State Department i predsednik Buš bili su zaokupljeni prvim iračkim ratom, ujedinjenjem Nemačke, raspadom Sovjetskog Saveza… “U balkanskom ringu mi nemamo svog psa!” govorio je Bejker. Nisu, dakle, imali za koga da navijaju. “Tuđman”, piše Rudolf, “koji je uvek izgledao zdravo i moćno, kao kršan, energičan i odlučan čovek, izgledao je skrušen, uvučen u sebe, pritisnut brigama kojima se ne može oteti pa ga prate i glođu.” Tokom leta Rudolf je pročitao Tuđmanove teze pripremljene za njegov razgovor sa Bejkerom. Ni reči o proglašenju nezavisnosti Hrvatske. Njegove osnovne zamisli poklapale su se sa prijedlogom Alije Izetbegovića i Kire Gligorova o “mekanoj” asimetričnoj jugoslovenskoj federaciji. Proglasi li samostalnost, Hrvatskoj prete čak i sankcije, poverio se Tuđman Rudolfu. Verovatno su ga na to upozorili Nemci. Smatrajući da je koncept “mekane” federacije mutan i neostvariv, Rudolf je Tuđmanu predložio: “Rekao bih Amerikancu šta je kod nas odlučeno na referendumu i da je odluka o nezavisnosti utemeljena na Ustavu SFRJ i Ustavu SR Hrvatske. Amerikanci su legalisti. Neće skočiti na nas.”

Pre hrvatskog izaslanstva, sa Bakerom su razgovarali Slovenci Milan Kučan i Dimitrije Rupel. Kad su završili, Kučan je na brzinu obavestio Tuđmana kako je Amerikancu rekao da Slovenija ne odustaje od proglašenja nezavisnosti. “Sve je trajalo desetak sekundi”, piše Rudolf. “Za nas su to bili istorijski trenuci. Osokoljen, predsednik Tuđman u sebi je prelomio i odlučio se za sasvim drugačiju priču.” Odresiti Amerikanac je u razgovoru s Tuđmanom bio neumoljiv: ni SAD ni države EZ-a neće priznati jednostrani akt o nezavisnosti, a upozorio je da će Hrvatsku i Sloveniju smatrati odgovornim ako se dogodi sukob. Tuđman je Amerikancu uzvratio da će Hrvatska za nekoliko dana proglasiti nezavisnost, jer tako su na referendumu odlučili građani, koji su mu dali mandat da tu odluku ostvari i on ih ne sme i neće izneveriti! Te trenutke Rudolf je ovako opisao: “Nikada tokom naše dugogodišnje saradnje nije bio tako državnički odlučan kao u tom trenutku. Fanatičan, ostrašćen, nepokolebljiv. Bejker i njegovi saradnici bili su iznenađeni odlučnošću našeg predsednika. Nastao je tajac. Niko se nije pomakao s mesta.

Pred američkim državnikom, koji je predstavljao najmoćniju silu sveta, grmeo je predsednik jedne male zemlje! Potom je Tuđman nastavio smireno da objašnjava dobrobit osamostaljenja. Na kraju je Amerikanac izgovorio ključne reči: Sjedinjene Države podupiru jedinstvo i teritorijalnu celovitost Jugoslavije, ali su istovremeno protiv upotrebe sile da bi se to jedinstvo održalo! Ponovio je i ovo: Ako SAD moraju da se odluče između demokracije i jedinstva Jugoslavije, uvek će izabrati demokraciju!”

“Kad smo izašli iz dvorane”, piše Rudolf, “moja prva rečenica je bila: ‘Gospodine predsedniče, prešli smo Rubikon!’. Odlučnom izjavom američkom ministru o proglašenju nezavisnosti države Hrvatske najavio je svoju istorijsku misiju. Alea iacta est! Kocka je bačena.”

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.