Ne može novcem da se uzme duša
Iako su se pod imenom „Galija” talentovani momci iz Niša pred publikom pojavili 1977. godine, kao datum osnivanja beleže 4. januar 1976, tako da naredne godine ulaze već u petu deceniju postojanja i rada. – Te 1976. imali smo prvu probu. Ne pod imenom „Galija”, jer imena smo sve do naredne godine menjali često, ali smo se tada prvi put sastali i od tada se više nismo rastali – kaže u razgovoru za naš list vođa slavljenika Nenad Milosavljević, kojeg srpska publika definitivno prepoznaje samo i jedino kao Nešu Galiju.
Kada bi, u najkraćem, morao da definiše tih četrdeset godina rada, pevač i kompozitor brojnih hitova koji su obeležili muzički život ne samo srpske već i eks-ju scene, kaže da bi to sažeo u tri rečenice.
– Lepo sam živeo. Jako lepo. I zbog toga što sam voleo posao koji sam radio i imao sam sreće da sam mogao da živim od njega – kaže Neša priznajući da prvih deset godina, ipak, nije bilo lako i nije moglo samo od ljubavi prema muzici da se živi.
Iako je u to vreme, u onoj velikoj državi, na muzičkoj sceni bilo daleko lakše nego sada. Bilo je to vreme, podseća Neša Galija, kada su muzičari mogli da pokriju troškove nastupa i još pride da zarade samo od pola prodatih karata.
– Tada je bilo mnogo teško doći do medija, naročito televizije i radija. Gomila kritičara i urednika vam je pravila prepreke na tom putu. U to vreme vrlo popularna bila je emisija „Veče uz radio” Nikole Karaklajića. Ekipa emisije putovala je po Srbiji i tražila talente koji su prvu selekciju prolazili u domovima kulture. Radijska ekipa bi nas koji bismo prošli saslušala, a potom odlučila ko je zaslužio da gostuje na radiju. One kojima se posrećilo, pratili su iz godine u godinu. Ja sam u početku nastupao kao solista, a kada sam formirao grupu pojavio sam se sa njim na radiju gde su to doživeli kao veliko razočarenje. Čuveni Rade Ercegovac mi je, sećam se, tada rekao: „Nešo, šta ćeš sa bendom? Bolji si sam.” I to je, tada, bilo tačno. Bend još nije bio uigran, ali tokom vremena smo se popravili i pobedili godinu dana kasnije 1978. na „Zaječarskoj gitarijadi” – priseća se Neša vremena kada ni slutio nije da će četiri decenije kasnije, 29. decembra u novobeogradskoj Hali sportova, obeležiti 40 godina uspešnog rada.
Za druge muzičare, tokom karijere koju je obogatio i radom na filmu i pozorištu, muzikom za dečje predstave, nije mogao i nije umeo da piše.
– To ne znači da nisam pokušavao. U čemu je bio problem? U tome što svi misle da mogu novcem da uzmu dušu. Traže da im napravim hit poput prethodnog koji je neko drugi pisao. A ja tako ne mogu. Moram mnogo vremena da provedem sa nekim da bih otkrio njegov senzibilitet. Naime, nije svaka pesma za svakoga. Kao što ni svako odelo ne štima svima – ističe Nenad Milosavljević i objašnjava da je za glumce u pozorištu mogao da komponuje jer su oni daleko bolji interpretatori njegovih pesama iako su lošiji kao pevači.
– Njihov senzibilitet je lakši. Lako ulaze u uloge, prijemčiviji su.
U ono vreme naprosto su protutnjali Jugoslavijom nastupajući po koncertnim dvoranama velikih i manjih gradova bivše zajedničke države. Imali su po 100 koncerata godišnje, što je bilo u rangu prvih desetak grupa bivše Jugoslavije.
– U Vojvodini smo, primera radi, imali po 30 koncerata tokom leta. Nastupali smo po domovima kulture, bili samostalni u onome što radimo. Niko nam ništa nije zabranjivao – priča Neša Galija, a na naše pitanje da li je skloniji stvaranju balada ili politički angažovanih pesama, odgovara da i jedne i druge imaju svoju specifičnu težinu.
– Važno je napraviti dvosmislenu priču. Mi smo to radili tako što smo pravili ljubavne pesme u kojima nismo mislili na ženu već na državu. Onaj ko je želeo, shvatao je o čemu govorimo – objašnjava naš sagovornik.
Da li mu je važniji tekst ili muzika, pitamo ga, a on, ponovo, ne želi da se opredeljuje. Kaže, i jedno i drugo.
– Ne može to da se odvaja. Iako, tokom vremena, tekst postaje sve bitniji. Kada kažu da je neka pesma dobra, ljudi misle na tekst. Kod nas u grupi to je potpuno izjednačeno. Važno je da muzika priča svoju priču koja je kompatibilna sa tekstom. Mislim da je poezija jednog Bore Đorđevića, Džonija Štulića, Đorđa Balaševića, „Bijelog dugmeta” izuzetna. Ono što mi radimo više je kao zajednička muzika koja liči na pozorišnu predstavu. Svi elementi su na istoj ravni. I to je naš rukopis. Kao što svaki od ovih pomenutih autora ima svoj potez perom. Veoma prepoznatljiv i prosto neponovljiv – kaže Nenad Milosavljević.
Slavljenički koncert u Hali sportova nije osmišljen da bude spektakl. Biće to, naprosto, jedan lepa priča o decenijama koje su iza njih.
– Pevaćemo pesme koje su u trenutku kada su nastale bile značajne i koje su nama produžile život. Terale nas da se menjamo, da uvek idemo u korak s vremenom. Uz nas pred publiku će izaći muzičari koji su nekada bili naši članovi Saša Lokner, Saša Ranđelović… Zvali smo i Galeta iz „Kerbera” da najzad izvedemo pesmu „Sloboda”. Biće to priča o ljudima koji su svirali u bendu i obeležili jedno vreme. A potom, u narednoj godini, negde na proleće izlazi naš novi album – najavljuje Neša Galija.
Najkreativniji tokom devedesetih godina
Neša Galija priznaje da mu vreme krize devedesetih godina nije bilo lako kao ni mnogim drugim muzičarima, ali i da je upravo tada morao da prelomi da li da prekine rad i odloži ga za neka bolja vremena ili da nastavi.
– Morali smo da pronalazimo način kako da na operativnom nivou opstanemo. Bile su to naše najveće more. Mnogima se desilo da naprosto stanu. Mi to nismo uradili jer smo upravo tada bili najkreativniji. Odlučili smo da zažmurimo pa šta nam Bog da. I nismo pogrešili zbog te odluke. Naše najlepše pesme nastale su upravo u tom periodu – kaže Milosavljević.
(Snežana Čikarić, Politika)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.