Svi Kevinovi implanti

Upoznajte Kevina Warwicka, profesora kibernetike na Univerzitetu u Redingu, Velika Britanija. U avgustu 1998. u njegovu ruku je ugrađen silikonski čip, koji omogućuje kompjuteru da prati njegovo kretanje kroz hodnike i laboratorije Odseka za kibernetiku. Implant komunicira putem radio-talasa sa mrežom antena, koje signal odašilju kompjuteru programiranom da odgovara na njegove akcije. Kada uđe u zgradu kibernetičkog odseka iz zvučnika ga kompjuter pozdravlja sa „Hello“, a zatim prati njegovo kretanje kroz hodnike, otvara vrata laboratorije i pali svetla.

Cilj čitavog eksperimenta je bila mogućnost komunikacije između kompjutera i implanta i ne samo da je eksperiment uspeo, već je i pokazao kako se ova tehnologija može primenjivati u svakodnevnom životu.

Sam Kevin kaže: „Rođen sam kao ljudsko biće, ali mislim da je to samo sticaj okolnosti. Mislim da imamo moć da izmenimo tu činjenicu.“ Ponesen uspehom prvog eksperimenta, Kevin najavljuje da će za otprilike godinu dana ugraditi novi implant koji će, ovaj put, prenositi signale između njegovog centralnog nervnog sistema i kompjutera. Niko, pa ni on sam, ne može da pretpostavi kako će njegov mozak reagovati na strane, potpuno nepoznate signale, jer ovakav eksperiment nikada ranije nije bio izveden. Ako se i taj pokušaj pokaže uspešnim, implant će ugraditi i njegova supruga Irena.

Tim koji učestvuje u procesu je sastavljen od 20 naučnika i istraživača i uključuje grupu koja se bavi razvojem senzora, inteligentne mreže i softvera koji će obrađivati bioelektrične impulse u Kevinovom telu, a zatim ih pretvarati u oblik razumljiv implantu.

Najverovatnije će ugradnju implanta izvršiti neuro-hirurg dr. Ali Jamous. Ovaj implant će, kao i prethodni, biti smešten u levu ruku, negde između lakta i ramena na mestu gde postoji puno nervnih puteva koji vode od mozga ka periferiji. Postoji i ideja da se implant „instalira“ direktno na očni živac, mesto gde je veza sa neuronskim signalima mozga mnogo direktnija.

Implant će, gdegod se nalazio, „hvatati“ impulse ne menjajući ih i ne prekidajući tok između mozga i periferije, a zatim slati u analognom obliku obliku kompjuteru, gde će se pretvarati u digitalni zapis koji može da se analizira, transformiše i šalje natrag u telo.

Prvi eksperiment će se sastojati u hvatanju signala iz mozga odgovornih za pokrete prstiju i njihovo slanje u kompjuter gde će biti uskladišteni. Zatim će tim Kevinovih saradnika pokušati da Kevinu „vrati“ te iste signale i proizvede pokrete kakve je proizveo impuls iz mozga. Sledeći eksperimenti će biti u vezi sa bolom i emocijama. Npr. „snimljeni“ Kevinovi impulsi će biti emitovani u njegovo telo, da bi se videlo da li će izazvati bol ili osećanje sreće.

Međutim Kevin se ne zaustavlja na tome. Razmišlja o nemogućnosti percipiranja infracrvene svetlosti i pita se šta se dešava ako nervni sistem direktno „nahranimo“ infracrvenim impulsima? Da li će možda čovek moći da nauči da ih vidi? Da li će, recimo moći da vidi toplotu nečijeg tela? Kevin smatra da će ovi eksperimenti dovesti do revolucije u medicini i do početka rešavanja problema slepih i gluvih osoba. Smatra da je kod njih moguće instalirati nove puteve za nove impulse, pri čemu bi se npr. slepi ljudi mogli da kreću pomoću ultrazvučnih radara, kao što to čine slepi miševi.

U narednoj fazi bi i njegovoj supruzi bio ugrađen implant. Kevinov i njen implant bi mogli da komuniciraju putem radio-talasa, ali i preko Interneta. Definicija ljubavi koja kaže da je to stanje u kome dvoje postaju jedno ovde će bukvalno biti sprovedena u stvarnost. Irena će moći da oseća Kevina i obrnuto, na način i u meri koja nikad dosad nije bila dostupna čoveku. Kevin se jako boji visine i kaže da će probati da se npr. popne na visoku zgradu, i da zatim preko Interneta prenese svoj emotivni signal Ireni i proveri da li će i ona moći da oseti njegov strah.

Iako je Kevin svestan mogućih komplikacija zbog ugradnje implanta kao što su infekcije i oštećenja nerava budite sigurni da neće da se zaustavi na ovome. Po njegovim rečima, on jedva čeka novi implant i prosto ne može da se strpi. Svaki odlazak u kupovinu, papirologija ili slični poslovi njega odvajaju od onoga što bi najviše voleo: da postane prvi kiborg. Nova evolutivna stepenica, mreže mozgova, komunikacija putem misli, daljinsko upravljanje mašinama pomoću neuroimpulsa za njega više nisu SF vizije, već čovekova realnost u 21. veku.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.