Mnogi roditelji veruju da im deca, kada odrastu, treba da uzvrate svu brigu, žrtvu i podršku koju su im pružili tokom detinjstva. Ali filozofska i psihološka razmatranja sve češće ukazuju na to da ova ideja može biti štetna – kako za decu, tako i za roditelje.
„Mogu li odrasla deca da zanemare svoju moralnu obavezu prema roditeljima?“
Ovo pitanje se pojavilo jer se mnogi ljudi plaše da kažu „ne“ svojim roditeljima i spremni su da žrtvuju sopstvene interese i snove samo da ne bi čuli njihove prekore. Iz tog razloga postoje mnogi ljudi koji ne žive život kakav žele i koji postaju taoci osećaja krivice i „duga“ koji je zapravo nemoguće vratiti.
Zato je važno pomoći odrasloj deci da shvate gde je ta tanka granica između zahvalnosti i dobrovoljne samopožrtvovanosti. Jer kada se od njih zatraži da vrate „dug“, ljubav prema roditeljima postupno će početi da nestaje…
Rođenje nije dug – to je izbor
Roditelji često koriste fraze poput „nosila sam te devet meseci“ ili „žrtvovao sam sve za tebe“, očekujući zahvalnost. Međutim, odluka da se postane roditelj je lični izbor, a briga o detetu prirodan deo tog izbora. Kada se ta briga pretvori u dug koji dete mora da „vrati“, ljubav može da se pretvori u obavezu, a odnos u teret.
Deca već daju – samo to ne primećujemo
Od prvog dana, deca uzvraćaju ljubav kroz zagrljaje, reči, pažnju. Ako roditelji ne primećuju te male gestove, veza može da oslabi. U budućnosti, deca možda neće osećati potrebu da se brinu o roditeljima, već će to činiti iz osećaja dužnosti, a ne iz ljubavi.
Roditelji nisu uvek najbliži ljudi
Nažalost, ne dolazi svako iz porodice pun ljubavi. Ako roditelji nisu pružali podršku, već kritikovali i ignorisali potrebe deteta, odrasla osoba ima pravo da postavi granice. Briga ne treba da bude obaveza, već rezultat uzajamnog poštovanja.
Deca imaju pravo na sopstveni život
Roditelji često projektuju svoje neostvarene snove na decu. Ali odrasla osoba mora da bira svoj put, čak i ako se razlikuje od roditeljskih očekivanja. Žrtvovanje sopstvenih snova zarad porodičnih zahteva vodi ka nezadovoljstvu i gubitku identiteta.
Vreme se ne može vratiti
Roditelji koji osećaju da su „izgubili najbolje godine“ zbog roditeljstva ponekad očekuju da im deca to nadoknade. Ali dete nije odgovorno za odluke koje roditelj nije doneo. Ljubav i podrška ne smeju da se pretvore u račun koji treba da se plati.
Zaključak? Zdravi porodični odnosi se ne zasnivaju na dugovima, već na uzajamnom razumevanju, slobodi i poštovanju. Deca koja su odgajana s ljubavlju prirodno će želeti da pomognu – ali samo ako im se to ne nameće kao obaveza.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com