Preboleti je

Svaki šut u donja leđa je neka vrsta podsticaja da se napravi korak napred.

Ukoliko ste vi taj koji je posle nekoliko godina veze ostavljen, postavite sebi pitanje koliko vam je vremena potrebno da biste taj prvi korak napravili. Ma koliko vas iritirale priče da ste se možda spasli jedne loše veze i jedne loše osobe koja vas ne zaslužuje (što zaista ume da bude zamorno), dalje se jednostavno mora krenuti. Od lamentiranja nad slomljenim srcem i lošom karmom nema nikakve vajde. Život može da bude divan, a vaš odraz u ogledalu zgodan, pametan, ostvaren, samostalan, samo je važno da sebi ne dopuštate pad koji će trajati.

 Foto: PublicDomainPictures/Pixabay.com

Foto: PublicDomainPictures/Pixabay.com

Svakako ćete u prvim danima posle raskida kuburiti s potrebom da svoju bivšu ponovo vidite ili čujete, a slaba je šansa da ćete uspeti da izbegnete mesta koja ste svojevremeno smatrali „vašim“ i „posebnim“.

Osećaćete se kao zjapeća rupa, u raskoraku između sebe i sveta – i to je u redu. Ne treba se štedeti bola i potiskivati ga u nedogled. Mogao bi da vas iznenadi iza nekog ćoška, na primer, kada naletite na svoju bivšu s nekim novim dečkom. Ako je do tada niste pošteno preboleli, taj prvi susret – koji će vam pokazati da je ona otišla dalje, dok vi tapkate u mestu – mogao bi da bude koban.

Dakle, dajte sebi vreme da je pošteno otpatite. Ali, nemojte plivati u samosažaljenju i davati sebi neograničen rok za patnju. Sve ima neko svoje vreme pa tako postoji i vreme da se jedna veza stavi „ad akta“.

Ako je potrebno, prekinite komunikaciju sa svima ili pribegnite nekim konvencionalnijim lekovima za takve situacije. Bežite u posao, trenirajte, bavite se bilo čim što će vam omogućiti rad na sebi. Ljubav prema sebi mora da bude ono što će vas spasti od samodestrukcije. Patetiku čuvajte za sebe i besomučno se branite od uspomena.

Pogledajte komentare (4)

4 komentara

  • Marko

    Momci, ista stvar i sa mnom. Da sam nekada slutio bar da će do ovoga doći. Veza puca posle 3 i po godine, obostrana ljubomora konstantno, jer smo se previše voleli. Nakon raskida, najteži dio tek dolazi. Najteža patnja, depresija, uzaludni pokušaji da se pomirite. Povlačenje u sebe, bez volje za bilo čim. Nema apetita, mršavljenje na očigled. Jako teško sam podneo taj raskid. Izlazite, a zazirete da je ne sretnete, da je ne vidite sa drugim, užas, katastrofa. Od raskida je prošlo 7 meseci, sve vreme je tu u meni i dalje. Volim je još. Samo vreme učini svoje i više ne patite jednako kao u početku. Imati što vise obaveza kako bi druge stvari ispunile vaš život i popunile koliko-toliko tu prazninu gde je ona bila. Višak slobodnog vremena će vas samo odvesti u razmišljanje o njoj. Prošlo je dosta vremena, ponekad smo se i sretali ulicama, javljali se jedno drugom i nakon svakog tog susreta kao da mi je neko pritisnuo dugme „restart“ i opet sve nanovo. Koliko sam želio da je vidim, toliko sam i mrzio sve to, jer sam znao da će me samo vratiti na početak i baciti u patnju ponovo. Ali bilo je neizbežno. Morali smo se sretati. Živimo u istom gradu. Nakon nekih 4-5 meseci, počeo sam je zaboravljati. Ne u smislu da je ne volim, već u smislu da mi je puno lakše, da sam počeo normalno da živim, da se krećem, da jedem i slično, iako je ipak bila i dalje non-stop tu u mislima. Imali smo prilike da se sretnemo par puta i da stanemo da popričamo na minut. Sve su to bile priče tipa: kako si, šta ima, šta radiš i slično. Promenila je broj kako ne bismo nikako bili u kontaktu. Prije nekih mesec dana, sreli smo se ponovo, popričali nekih 5 minuta i sve je bilo fino, kao i uvijek. Prijatno, sa osmehom i sa nečim starim dobro poznatim u našim očima. Možda sam samo umislio sve, ali delovalo mi je da i ona mene još uvek voli, ali joj se sviđa način na koji sad živi, bez obaveza i mojih pritisaka, slobodno i sa manje stresa. A ljubav, ona izgleda i ako postoji, nije ni bitna. Meni jeste i te kako. Trpio sam i ja pritiske od strane nje, al je volim i trpio bih celog života, radi ljubavi koju osećam, nije mi bio problem. Ponovo je taj susret na mene ostavio traga i opet sam počeo češće misliti o njoj. Ponavljam, nisam nikad ni prestao, samo je počelo biti intezivnije. Ti njeni pokreti, nameštanje pramena kose koji joj pada niz lice, osmeh dok mi se obraća i to nešto što je imala u očima, nije mi dalo mira. Razgovor smo završili tako što je rekla – javiću ti se. U trenu sam se ponadao i da hoće, ali posle par dana sam shvatio da sam se samo uzalud nadao. Izgubio sam nadu da hoće. ALI ipak, desilo se. Poslala mi je poruku sa njenog novog broja. Bio je to samo jedan mali poljubac i nista više . Niko srećniji od mene u tom trenutku. Javila se nakon 20 dana od toga kad je rekla da će se javiti. Bio sam u šoku i nisam znao kako da se postavim u tom trenutku. Htio sam da budem sve odjednom. I zabvan i interesantan i da je nasmejem i da je privučem i da vidi da sam drugačiji i sve. Prosto je bilo nemoguće sve to izvesti u tih par porukica kojima smo se čuli, ali bio je cilj, ostvariti bar nešto kako bi se ostavio neki utisak i dojam, da bi se opet čuli i da bi mi se javila. Mislim da nije prošlo loše. Od tad se čujemo skoro svaki dan sa ponekom porukicom. Doduše, šaljem ja prvi, ali maksimalno izbegavam da je smaram ili da pišem puno. Ne želim da požali što mi se javila i na taj način dala svoj novi broj. Ne znam više šta da mislim. Pokušavam da je ponovo zavedem na sve moguće načine, pa valjda upali neki. Hteo bih opet da pokušamo, i ubeđen sam da ona još uvek oseca nešto. Samo o tome ćuti, neće da pokaže, a možda me u stvari samo počela gledati kao druga. Ne znam ni šta da shvatim ni šta da mislim. Valjda se ne bi javila da me samo kao druga gleda kad sve ovo vrijeme nije. Pogađate, ona prestane pisati, a ja bih mogao neprestano. Ne mogu da budem neskroman, jer kad uzmem u obzir sve do sada kako je bilo, mesecima bez kontakta ikakvog, zahvalan sam i na ovome. Ne znam šta će biti dalje i da li postoji ikakva šansa za uspeh, ali i ovo što se desilo i taj tren kad je odlučila da ukuca moj broj i da mi pusti poruku, smatram kao neki dar od Boga, signal ili priliku koju bih trebao pametno iskoristiti, nikako je propustiti. Izvinite na dužini posta, ali nekom će možda značiti, vratiti neku nadu…

  • N. N.

    Eto, da ja budem treći musketar… Ja sam skoro raskinuo, tj. ona je mene ostavila, sa devojkom. I nikako da dođem sebi, ja koji volim život, druženje, žene… A crnjak, ostao bez posla, uz pomoć auta i bez novca i još i ona ode. Ne znam šta da radim, svestan sam ja da će vreme učiniti svoje i da ću se samo smejati, al’ treba preživeti to vreme! Džaba trčanje (preko granica organizma), džaba izlasci, džaba bilo šta. Pri tom saznam da se čuje s bivšim, a 3 god. smo bili zajedno! E, to me dotuklo, iako nisam od onih što lako pokleknu. Pravo više ne znam šta da radim, ako imate normalan i racionalan savet…

  • Srđan Pavlović

    Slučajno sam naleteo na ovaj post. Brale, i meni se desilo nešto slično, tj.ostavila me je devojka sa kojom se nikad do tada nisam posvađao. Samo je posle prve svađe rekla da bi bilo najbolje da ne budemo više zajedno. Ceo svet mi se srušio. Bezuspešno sam pokušavao da se pomirimo, a ona je stalno tražila neki razlog da promeni temu i stalno je nešto filozofirala kad bih ja pokrenuo tu temu. Na kraju sam upotrebio svoje komjutersko znanje i provalo njen pass na mail-u i SAZNAO da se pomirila sa bivšim, tj. nikad nisu ni raskidali već je paralelno bila i sa mnom i sa njim. Tada sam puk’o i svašta joj rekao i od tada a ima 7 meseci. Nismo u konataktu i meni je lakše i mogu slobodno da kažem da sam je preboleo.:)

  • Danilo Radulović

    Jako je teško preboleti nekoga koga ste voleli i ko vas je ostavio najčešće iz nekog glupog razloga kao što se meni desilo… U tim situacijama nije sramota niti loše uraditi sve ono što vaš orgaizam traži od vas. Bolje pustiti suzu nego čuvati to u sebi ili potražiti stručnu pomoć ako je nepohodno… Ja sam, na primer, posetio psihologa da mi pomogne da raščistim sa sobom neke stvari i počnem da izlazim iz te priče polako. I mnogo mi je značilo. Mnogo više nego svi oni saveti tipa „pa nađi drugu ili naći ćeš bolju“ i tako to u trenucima kada sam se kidao jer sam pokušavao da nađem razlog koji je samo njoj bio poznat, a znao sam da sam bar toliko zaslužio posle svega da bude iskrena i otvorena prema meni… Ali u takvoj situaciji nikad ne saznaš odgovor dok sve to ne postane totalno nebitno. Neka vrsta treninga je jako dobra stvar, pomaže da izbacite svu negativnu energiju iz sebe, stalno druženje sa drugarima, jer imate šansu da skrenete misli na najlakši način. Momci, najbitnije u svemu tome je razumeti sebe i pustiti da srce i glava to prebole i da se taj večiti konflikt koji imate između to dvoje dovede u balans. Ja sam jako teško podneo raskid, čak sam planirao i da je verim, ali me je ostavila. Doći će vreme kada će sva patnja izgledati nebitno, a u međuvremenu ćete ojačati i steći veliko iskustvo. I dajte priliku sebi da živite i dok to traje. Bolje izlazak sa društvom ma kakav bio, nego veče u svojoj sobi dok lijete suze i ubijate se tužnim pesmama koje vas sećaju na nju. Ništa ne traje večno pa ni patnja.

Ostavite komentar