Jedna od glavnih teškoća u pretprodukciji filma „Prevodilac“ bila je naći zgradu koja veoma liči na zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kada je ekipa filma shvatila da je jedini način snimanje u samoj zgradi UN, prešlo se na dugotrajan postupak pribavljanja odgovarajućih dozvola. Režiser Polakovog renomea je relativno lako dobio sve potrebne dozvole.
Kad je Sidni Polak dobio dozvolu da snima u zgradi Ujedinjenih nacija, počeo je pripreme za nešto što će postati jedno od najvećih otkrovenja i najuzbudljivijih snimanja za sve glumce i članove ekipe.
Iako se UN pojavljuju u novinama skoro svakodnevno i iako su imale ključnu ulogu u rešavanju međunarodnih incidenata u novom veku, veoma mali broj ljudi imao je priliku za više od delimičnog pogleda na tu instituciju. Polak se nadao da će skinuti veo i pružiti publici pogled iznutra, kroz vrtoglava uzbuđenja filma „Prevodilac“.
Produkcija filma „Prevodilac“ dobila je kompletan pristup skoro celim UN – od prostorija Saveta bezbednosti do Bašte ruža – na skoro pet meseci, sa jedinim zahtevom da se snima noću i vikendima, kako se ne bi prekidao važan posao koji se tamo obavlja.
Neke od najvažnijih scena u filmu snimljene su u Generalnoj skupštini, sa njenim poznatim podijumom od zelenog mermera, ekranom preko celog zida, na kome je simbol mira UN, i redovi stolova poređani u obliku potkovice. Da bi prikazali uzbudljiv osećaj prisustva sednici u punoj sali Generalne skupštine sa njenim mnoštvom različitih boja, akcenata i velikih ljudskih nada, producenti su doveli 1.200 statista – u krojenim odelima i narodnim nošnjama – kako bi ispunili prostoriju. Čak su i neki stvarni članovi Generalne skupštine bili zamoljeni da se uključe u snimanje, sa nadom da će neke prikazati u krupnom planu.
Kada je prostorija bila ispunjena, efekat je bio skoro opipljiv. „Ne verujem da možete da uđete u Generalnu skupštinu, a da to ne ostavi utisak na vas. Nikol je bila zaprepašćena kad je prvi put videla skupštinsku salu popunjenu za snimanje“, kaže Polak. Kidmanova komentariše: „Istina je, kad sam videla tu prostoriju i sve te ljude u njoj, morala sam da kažem „vau“, jer je u samom osećaju bilo tako puno drame. Neverovatno je kako je realno izgledalo – potpuno isto kao kad sam dolazila zbog istraživanja i kad su pravi predstavnici vodili prave debate. Atmosfera je bila tako uzbudljiva da je ostavila snažan utisak na sve nas.“
Povrh obezbeđenja, snimanje u UN išlo je po pravilima i propisima zbog kojih su svi stalno bili potpuno budni. „Brinule su nas čak i mrvice“, smeje se Sidni Polak. „Nisam želeo da budem prvi koji snima u UN i onda da upropastim tepih koji tamo stoji od 1951. Bili smo veoma ozbiljni što se tiče poštovanja integriteta UN i načina na koji se stvari tamo rade. Imali smo neuobičajen osećaj odgovornosti i uzbuđenja koji je postao deo produkcije.“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com