CSI: NY – The Game
Sastavljanje igre CSI: NY – The Game urađeno je prilično nesrećno, jer su se njeni tvorci odlučili da uzmu samo nekoliko pozitivnih fragmenata TV serije i to upakuju u formu igre. Fantastična logika producenata ovog naslova glasi otprilike "ljudi koji vole kvalitetnu seriju verovatno će voleti i nešto što je pre 20 godina bila smešna igra", što, nažalost, danas uopšte ne prolazi.
CSI: NY – The Game je nešto što veoma uslovno možemo da svrstamo u domen avantura, iako to ona nimalo nije. U pitanju je pet lepo osmišljenih slučajeva, napisanih od strane pisaca same serije i s glasovima svih osmoro glavnih likova iz nje, ali, nažalost, vizuelna prezentacija i mehanika igre su gori kriminal od svih slučajeva viđenih u pet sezona CSI-ja.
Statični 2D ekrani na kojima se smenjuju loše nacrtani likovi iz serije, scene zločina, odnosno istrage, gde lovite po ekranu nešto bitno za slučaj, i veoma jednostavne mini-igre koje se odnose na testiranje uzetih uzoraka ili pomažu u dolasku do novih tragova jesu sve što ova igra ima da ponudi. Zadaci su trivijalni; ako malo dete prođe pored vas i pogleda šta radite, od srca će vam se smejati na kakvu glupost trošite vreme. Tok igre je skriptovan, tačnije, kad iscrpite jedan statični ekran, najčešće sledi razgovor s nekim. Kad ga odgledate ili iscrpite nekoliko potpitanja, idete na sledeći ekran i tako ukrug. Ovaj način ispunjava naraciju i igraču se prezentuje slučaj, ali sve je to manje interesantno od pukog gledanja serije na TV-u, tako da se veoma brzo gubi smisao igranja.
Zašto onda igrati ovu igru? Uglavnom zbog priče i posvećenosti samoj TV seriji, mada ni to ne traje dugo. Producenti su ipak bili u pravu zbog predloška, koji je odličan, ali čovek će trpeti smešne zadatke umotane u patetičnu prezentaciju samo do neke granice. Oni su svoj cilj postigli i neko će i potrošiti novac da kupi ovo. Tako ćete rešiti prvi slučaj bez osvrtanja na more propusta u kojima se igra davi, tokom drugog slučaja će vam već ozbiljno smetati na svakom koraku, a na trećem, od ponuđenih pet, verovatno ćete rezignirano dići ruke. Prosto vam dosadi da uzimate fotografije i posle toga ih pokazujete svima, da "ocrtavate" uzorke krvi, sklapate lica, upoređujete otiske prstiju, tražite parove u dva spiska i spajate ih flomasterom retardirano krivudavom putanjom. Sve ono što se dešava u seriji, što je montirano onako dinamično i gura radnju napred, ovde je usporava. Sve je urađeno tako banalno da kad to uradite dva-tri puta i vidite da doživljaj nije ni približan onom kada pasivno gledate seriju, želja da ostanete još koji minut uz ovaj naslov sve je bleđa.
Posebna priča je način na koji su nacrtani likovi u igri. Da, svi oni liče na svoje pandane iz serije, ali to je ključno – samo liče. Niko od karaktera u igri ne izgleda dobro, sve vreme pokušavate da provalite gde je crtač pogrešio, umesto da slušate dijaloge. Igra je pravljena direktno u saradnji sa CBS-om, svi glumci su proveli sate u studiju čitajući dijaloge da bi dali igri zaista jedinu svetlu tačku. Ali, nažalost, niko se nije setio da u igru ubaci naslovnu muzičku numeru i virtuelne likove koji zaista liče na one iz serije.
CSI: NY – The Game je žalostan igrački naslov, siroče koje će teško naći i tih pola gigabajta instalacionog prostora potrebnog da ga neko udomi. Kao što to obično biva, ljudi koji bi poželeli da ga igraju, fanovi serije, istovremeno će biti oni kojima će nedorađenost ovog naslova najviše smetati. Savet je da budete mudri kao ljudi kojima ova serija ne znači ništa i kojima neće pasti na pamet da pogledaju kakva je igra napravljena po njoj. Držite se serije.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.