Osećate se uskraćeno

Mnogo je onih koji se u nekom trenutku osete uskraćeno. Ne dobijaju dovoljno ljubavi, dovoljno pažnje, njihovi napori nisu prepoznati i nagrađeni (na poslu, u porodici, u ljubavi…). Ukoliko želite da izbegnete ovaj neprijatan osećaj, pomaže ako se pouzdate u sebe i ne zavisite od drugih da biste se osećali srećno.
Na šta mislimo? Na to da ima onih kojima su uvek drugi krivi. Kriv je šef koji je kreten, kriva je država za opšte loše stanje, kriv je partner koji ne konstatuje šta se sve radi za njega, kriva su deca jer su nezahvalna… U svim navedenim slučajevima, osoba koja na taj način razmišlja očekuje od drugih da je usreće, i oseća kao da joj drugi duguju nešto što sad odbijaju da joj pruže, pa je ona zbog toga nesrećna.
Svakako, bilo bi bolje da stvari oko nas bolje funkcionišu, da su svi oko nas divni i fini i pažljivi. Ali, nije tako, niti mi možemo da u iole većoj meri promenimo ustrojstvo sveta oko nas i ljude u njemu. Jedino možemo da promenimo sebe, svoje postupke i svoja očekivanja.
Ako nešto radite zato što to želite da uradite, ne zato što očekujete neku vrstu nagrade (finansijsku, emotivnu, pohvale), već sam taj čin doneće vam radost. Svakako, obradovaće vas i ako dobijete neku vrstu priznanja, ali pošto ste ionako radili ono što ste želeli da radite i uživali u tome, neće vam nešto mnogo smetati ni ako do priznanja ne dođe. Recimo, ako baš volite svoj posao, manje će vam smetati mala plata, jer vas već obavljanje tog posla ispunjava zadovoljstvom. Velika plata i javno priznanje jesu bonus, prijatan bonus, ali vam nisu neophodni da biste se osećali dobro. Ili, u ljubavi: ako pružate ono što želite da pružite, zato što uživate u pružanju toga, ne osećate se posebno pogođeno ako ne dobijete "nagradu" jer ste sreću već našli u pružanju (naravno, ako vam partner nikada ništa ne pruža, samo vi pružate njemu, onda pružate pogrešnoj osobi, i takav odnos je najbolje okončati).
E pa ne može to uvek tako! Ne može uvek, ali često može – neretko sami sebi "natovarimo na vrat" nešto što niti mi želimo da radimo niti neko to traži od nas, nego smo sebe ubedili da to tako mora, i onda smo nezadovoljni jer smo se em izmaltretirali, em niko ni "hvala" da nam kaže. A taj neko nam, neretko, kaže: "Pa nemoj to da radiš ako nećeš", i to zaista i misli. Recimo, ne mora uvek da bude nešto kuvano u kući, niti ručak spremljen baš tog dana.
U neku ruku može da bude zgodno da su uvek drugi krivi i uvek drugi uskraćuju nešto što nam po pravu pripada, jer nas to oslobađa odgovornosti za sopstvenu sreću – nije do nas, ne možemo mi tu ništa, bespomoćni smo. Međutim, takav način razmišljanja vodi u samosažaljenje i ne donosi sreću. Sreća u jako maloj meri zavisi od okolnosti, osećaj sreće je najviše u nama samima (u kakvim god okolnostima da živite, ima i onih kojima je gore, pa opet nisu nesrećni), što znači da nam ga ne može niko uskratiti – osim nas samih.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.