Retrospektiva filmova Rajnera Vernera Fasbindera

Od 18. do 22. novembra u Jugoslovenskoj kinoteci (Kosovska 11) održaće se Retrospektiva filmova Rajnera Vernera Fasbindera. Za neke je bio problematičan, drugi su ga nazivali producentom kiča, neki su pak u njemu videli genija. Njegovo mesto u nemačkoj kinematografiji svakako je trajno i neopozivo. Rajner Verner Fasbinder napunio bi 31. maja 2015. godine 70 godina.

Gete institut u saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom, a na inicijativu Predraga Azdejkovića, direktora festivala „Merlinka“, organizuje retrospektivu sa izborom dela Rajnera Vernera Fasbindera. Od 18. do 22. novembra u prostoru Jugoslovenske kinoteke biće prikazano 10 filmova nemačkog režisera, od ranih dela poput „Žabara“ (1969), do poslednjeg dela „Kerel“ (1982). Ovu retrospektivu započinjemo premijernim prikazivanjem dokumentarnog filma „Fasbinder“ (Nemačka, 2015), kojim je autorka Anekatrin Hendl takoreći podigla spomenik Rajneru Verneru Fasbinderu.

Sa preko 40 filmova, koje je snimio za svega 13 godina, Rajner Verner Fasbinder ubraja se ne samo u najuticajnije već i u najproduktivnije nemačke umetnike. Trajno je obeležio sedamdesete godine 20. veka, a pre svega autorski film posleratnog perioda, poznat kao „Nova nemačka kinematografija“. Ono što je zajedničko za sve Fasbinderove filmove jeste da na radikalan i lični način pripovedaju o društvu. Politička i privatna sfera se neprekidno prožimaju. Odvažni i genijalni stvaralac ovakvog kalibra do današnjih dana nedostaje nemačkom kinematografskom krajoliku – neko ko kao i Fasbinder diže prašinu i stvarno mora nešto da nam kaže. Utoliko mit koji Fasbinderovu smrt opisuje kao kraj jedne ere nemačkog filma nije u potpunosti neosnovan: „Kulturi je potrebno nešto kao ja“, rekao je Fasbinder 1976. godine u toku jednog televizijskog intervjua. Čini se da možemo da se složimo sa njim.

Rajner Verner Fasbinder, režiser koji je predstavljao izuzetak, rođen 1945. godine u Bavarskoj, svakako nije bio graditelj idiličnih kućica. Malograđanske institucije i norme svake vrste Rajner Verner Fasbinder je odlučno odbijao. Svojim filmovima je više voleo da gradi kuću: „Neki su podrum, drugi su zidovi, a neki pak prozori. Nadam se da će na kraju od toga nastati kuća.“ U njegovom delu susrećemo se sa suvoparnim socijalnim studijama (Žabar, 1969.), ambicioniranim ekranizacijama književnih dela (Fontane, Efi Brist, 1974.) i velikim produkcijama (Lili Marlen, 1981.). Ono što je zajedničko njegovim filmovima jeste to da na radikalno lični način pripovedaju o društvu. Politička i privatna sfera kod Fasbindera neprekidno se prožimaju.

Fasbinderova karijera počela je nakon škole glume u minhenskom akcionom teatru. Per Raben, koji je kasnije postao Fasbinderov stalni kompozitor, u to vreme je vodio pozorište. Uskoro je Fasbinder preuzeo kormilo i osnovao 1968. godine antiteatar. Ovde se nalaze koreni Fasbindera kao režisera. Srodnost njegovih filmova sa pozorištem je očigledna. Fasbinderovi često na brzinu napisani pozorišni komadi tog vremena bune se kao i njegovi filmovi protiv ustajalosti Savezne Republike Nemačke šezdesetih godina.

U antiteatru, koji je istovremeno bio i kafana, vladale su haotične okolnosti. Ovde je Fasbinder formirao glumačku trupu, poznatu iz njegovih filmova, i naučio da ceni grupnu dinamiku koja je obeležila njegovo stvaralaštvo. Pored Hane Šigule, trupi su se pridružili Irm Herman, Heri Ber, Ginter Kaufman i Ingrid Kaven, koja je dve godine bila u braku sa Fasbinderom. Većina članova ansambla sledila je Fasbindera bezuslovno – bez obzira na to što je senzibilni umetnik umeo da bude besprimerni gad. Privatne kavge i njegove afere sa muškarcima i ženama iz grupe uticali su na filmsku produkciju. Fasbinder je ljubavne spletke katkad unosio čak i u svoje scenarije, kao na primer u slučaju filma „Gorke suze“ Petre fon Kant (1972).

Pre svog rada u pozorištu, Fasbinder je zapravo hteo da počne direktno sa snimanjem filmova. U maju 1966. godine polagao je prijemni ispit na novo osnovanoj Filmskoj akademiji u Berlinu, ali je bio odbijen. Fasbindera to svakako nije moglo da zaustavi jer „kada moraju da se prave filmovi, oni se naprosto prave“. Iste godine nastali su prvi kratki filmovi „Gradski lutalica“ i „Mali haos“. Kada su njegovi prvi bioskopski filmovi „Ljubav je hladnija od mržnje“ i „Žabar“ 1969. godine prikazani na Berlinalu, Fasbinder jepraktično preko noći doživeo uspeh. Film „Ljubav je hladnija od mržnje“ dočekan je porugom i uzvicima negodovanja. „Žabar“, adaptacija njegovog istoimenog pozorišnog komada, doneo je režiseru pet filmskih nagrada i budžet za sledeći projekat.

Od tada je Fasbinder ostvario začuđujući broj produkcija: Između 1969. i 1982. godine realizovao je 40 dugometražnih filmova, visokobudžetsku televizijsku seriju „Berlin Aleksanderplac“ (1980), po istoimenom romanu Alfreda Deblina, apsolvirao glumačke nastupe kod drugih režisera, pisao pozorišne komade, eseje i druge spise. Ova neverovatna potreba za delanjem – jednom prilikom je Fasbinder snimio 10 filmova za 18 meseci – i danas čini jedan deo fascinacije kojom njegovo delo i dalje zrači. Ovakva produktivnost je bila moguća zahvaljujući kompaktnom Fasbinderovom ansamblu koji je i u privatnom životu bio vezan za režisera. Koleginice i kolege bili su u svako doba na raspolaganju i preuzimali na snimanjima više funkcija. Prve filmove trupa je snimila skoro bez ikakvog novca u roku od nekoliko dana, a Fasbinder je i kasnije često ulazio u projekte sa nesigurnim finansiranjem: „Samo tako kod nas nastaju filmovi: Oni se stvaraju bez obzira na gubitke.“

Fasbinder je između ostalog filmovima „Strah izjeda dušu“ i „Marta“ (oba filma snimljena 1974) stekao status nevaljalog deteta i „rok zvezde“ Novog nemačkog autorskog filma, ali je postao i objekat društvenih rasprava. Komadom „Otpad, grad i smrt“, navodno antisemitskim i dugo neizvođenim, Fasbinder je 1976. godine izazvao istinski skandal – i proslavio se definitivno kao provokator građanskih normi, uloga koju je preuzeo sa izvesnom dozom mangupske radosti. Fasbinderov uspeh nije mogao da bude ugrožen često oštrim reakcijama nekih delova društva. Svoje možda najznačajnije filmove snimio je pri kraju svog života: takozvanu BRD-trilogiju (ime trilogije zapravo je skraćenica za „Bundesrepublik Deutschland“ (ondašnje službeno ime Zapadne Nemačke) – „Brak Marije Braun“ (1979), „Lola“ (1981) i „Čežnja Veronike Fos“ (1982. nagrađen Zlatnim medvedom na Berlinalu). Ovi filmovi zastupaju Fasbinderovu tezu o bojažljivom raskidu između nacional-socijalističke Nemačke i Nemačke kao privrednog čuda. U stilističkom i pripovedačkom smislu, ova trilogija, nasuprot ranim delima prožetim pozorišnim manirom, stvara istinsku nemačku holivudsku kinematografiju.

Rajner Verner Fasbinder umro je 1982. godine u 37 godina u Minhenu – verovatno od posledica konsumiranja droga i premorenosti. Njegova tadašnja sustanarka i životna partnerka Julijane Lorenc, koja je bila zadužena za montažu četrnaest Fasbinderovih filmova, našla ga je sa izgorelom cigaretom među prstima; televizor u pozadini bio je upaljen. Moglo bi se pomisliti da je svet naprosto prohujao pored ovog neumornog stvaraoca. Odvažni i genijalni stvaralac ovakvog kalibra, do današnjih dana nedostaje nemačkom kinematografskom krajoliku – neko ko kao i Fasbinder diže silnu prašinu i stvarno mora nešto da nam kaže. Utoliko mit koji Fasbinderovu smrt opisuje kao kraj jedne ere nemačkog filma nije u potpunosti neosnovan: „Kulturi je potrebno nešto kao ja“, rekao je Fasbinder 1976. godine u toku jednog televizijskog intervjua. Čini se da možemo da se složimo sa njim.

P R O G R A M:

sreda 18. novembar
18:00 Fasbinder (Annekatrin Hendel) 2015, 95 min.
21:00 Fontane – Efi Brist (1972) 140 min.

četvrtak 19. novembar
18:30 Marta (1974) 116 min.
21:00 Svi drugi se zovu Ali (1974) 93 min

petak, 20. novembar
18:30 Đavolje vrenje (1976) 112 min.
21:00 Brak Marije Braun (1979) 120 min.

subota 21. novembar
18:30 Lili Marlen (1981) 120 min.
21:00 Lola (1981) 113 min.

nedelja, 22. novembar
17:00 Žabar (1969) 88 min.
17:30 Čežnja Veronike Fos (1982) 104 min.
21:00 Kerel (1982) 108 min.

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com