Kad gosti nisu besni, kuća nije tesna

Moram priznati da ima nešto u kućnim žurkama što me čini srećnim. Donekle.

Kada je napolju bljuzgavica ili sneg i kada vam ne ostaje ništa drugo sem sumanutog bazanja po gradu ili solo sedenja u kući, neka je blagosloven onaj koji me pozove u toplu gajbu, makar ona bila ispunjena sve samim kreaturama.

Međutim, postoji i ono užasno vreme kada prema nepisanim pravilima žur ponašanja stiže red i na vas da pozovete sve te očajnike u svoj topli dom. Odjednom shvatite da su sve kuće u kojima ste do tada bili pogodnije za masovna okupljanja od vaše.

Napnete se iz petnih žila da ipak nekako napravite što komotniji ambijent i pogasite što više preostalih sijalica, jer poznato je: pod diskretnim svetlom čak i hoklica liči na stil nekog Luja (Armstronga). Udahnete duboko i počnete da otvarate vrata. Zatim sledi serija pitanja zbog kojih biste ubijali bližnje: A gde je kupatilo? Ja bih malo leda! Sladak vam je stančić. Mogu li da telefoniram prijateljici u Milano? Kradu li kola u vašem kraju? Smemo li da pozovemo još nekoga?

Onda se stvari zahuktaju same od sebe. Krene muzika, počne đuskanje, dogodi se poneko gašenje cigareta na nameštaju (slučajno, naravno) i tako sve dok se broj ljudi ne smanji na pet, pa na tri, pa na jedan. Potom ostanete sami u razrušenoj gajbi. Super!

Podsetite me na to da nikada više ne pravim žurku u svom stanu, molim vas!

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.