Intervju Ume Turman za film „Kill Bill“

Ovogodišnja „Cinemania“ otvorena je premijerom novog filma Kventina Tarantina (Quentin Tarantino) – „Kill Bill“. Njegova muza, Uma Turman, igra glavnu žensku ulogu i u ovom filmu.

Budući da u filmu tumači ulogu profesionalnog plaćenog ubice koji barata kung-fu veštinama, Uma je morala da naporno trenira pre početka snimanja filma. Tri meseca se pripremala, a osam nedelja snimala je vrhunsku borbu samuraja u prvom delu, tako da možemo samo zamisliti šta sledi u nastavku ovog filma. Turmanova igra ženu koju su napali pripadnici njene družine, trudnu, i to na dan njenog venčanja. Preživela je, probudila se iz kome četiri godine kasnije i počela da ubija svoje kolege kako bi osvetila smrt svog nerođenog deteta.

Evo intervjua koji je glumica dala povodom premijere filma u Americi.

Kako su se treninzi složili sa tvojom trudnoćom?
Nisam trenirala dok sam bila trudna, počela sam tri meseca posle porođaja.
Je li to bio dobar način da povratiš formu?
Jeste. Mnogo sam se ugojila (u trudnoći) i mnogi su pokušavali da mi ograniče ishranu.
Hoćeš li nastaviti da treniraš?
Nisam trenirala neko vreme. Treniraću čim budem imala vremena i kad završim ovaj film. Fizička aktivnost i nesvakidašnji napori doneli su mi zadovoljstvo.
Odakle si crpela gnev za tumačenje lika?
Prilično je zastrašujuća pomisao izgubiti bebu. Kao što se piscu kaže: piši ono što znaš, glumac crpi iz sebe – iz srca. Trudiš se da to preživiš, da ti situacija bude realna. Meni je bilo bolno da to zamišljam. Sa Kventinom su emotivni obrti zabavni. Moj lik je prosto gvozdena šipka. Ona je veoma jaka, a na meni je bilo da oživim njenu ljudskost. Scenu u Kući plavog lišća, taj jedan prizor, snimali smo osam nedelja. Glumcu je uobičajeno da ima prizore, da ima dijalog i da radi ono što mu je blisko, što radi tokom čitave karijere. Znate šta treba da radite kada imate scenu sa dijalogom, a ja sam se našla u džinovskoj sceni – on ludi od silne krvi i ovoga i onoga. Ponašala sam se kao Lilijan Giš. Bila sam u nemom filmu da bih sačuvala zdrav razum, da bih odradila prizor kadar po kadar, jedan krupni plan za drugim do same borbe, da bih uradila sve što treba da izgleda stvaran.
Kako se nosiš sa gnevom?
Potiskujem ga.
Jesi li se kao dete tukla sa drugom decom?
Imam trojicu braće, znači da sam naučila na batine. Međutim, nisam se tukla. Nisam sklona nasilju i umem da razgovaram, pa obično tako prevaziđem mnogo toga.
Hoćeš li svojoj deci dozvoliti da gledaju ovaj film?
Mališanima ne, imaju pet godina. Moja ćerka je pred kraj snimanja dolazila i tražila da „me namaže krvlju“. Bila sam sva krvava. Film ima ocenu „R“ i znam da će neki povikati da je previše surov. Međutim, kada sam videla film, u poređenju sa nasiljem koje je išlo ispred filma, jedino što je u meni izazvalo nelagodnost jeste animacija. Pošto ja igram u filmu, možda i nije najbolje pitati mene, ali isto sam prošla i sa „Petparačkim pričama“. Ne mogu da gledam pravo nasilje. Na mene ono snažno deluje – pod nogama osetim bol što to gledam. Ne mogu da ga podnesem, ali mislim da on nalazi tako čudne puteve, da je to dovoljno fantastično. Nije lično. Kada želi da boli – boli, ali to nije mizantropski, ili nije zlo.
Hoće li gledaocima biti teško da prihvate tako nasilan lik?
On je tako napisao. Trebalo je da bude žilava. Imali smo razgovore u stilu: „Kventine, znam da je u samoodbrani, ali u prvoj sceni ubijam majku na oči deteta. Stvarno mi otežavaš, znaš?“ Teško je; teško je raditi film kada vam čovek ponekad deli loše karte. On je voleo da mi otežava, to moram da mu priznam. Kventin ne želi da bude lako. Ne trudi se baš da vas razveseli. Neću da kažem da znam šta on pokušava da uradi, ali želi da bude teško. Naravno, ima trenutaka kada je nasilje komično, ali on želi da sve ima svoju cenu i želi da šokira gledaoce. Želi da kažu: „Ne znam da li mi se ovaj lik dopada“, i želi da ostanete budni u svojim sedištima.
Koja ti je scena bila najteža?
Teško je reći. Sve je moralo biti teško. Moj lik doživljava veliko iskušenje. Čekajte samo da vidite drugi deo. Nije još gotovo. To se nastavlja, i traje, i traje. Tarantino mora da oseti da je to stvarno. On ne želi prečice. Želi da vidi da je stvarno; želi da je vidi prevarenu; želi da vidi sa svih strana i ne veruje u lak uspeh. Smejao mi se kada sam snimala scenu gde sam u kolima i mučim se. Rekao je: „Gledao sam snimak, koprcala si se i video sam da ti teku suze niz lice, imala si neobičan grč ruke, nikad to nisam video. Dopada mi kada se preznojavaš i izgledaš užasno, bilo je sjajno. Onda sam shvatio da sam te terao da 15 puta ponoviš kadar.“ Tako smo istraživali svaki momenat do beskonačno. Teško mi je da kažem šta mi je bilo najteže. To što sam radila sa ljudima koji su me obučavali, što sam osetila mač na svojoj koži i radila uz neumornog Kventina: „Zapni, zapni, još više, zapni.“ Bože, ne mogu da ga udarim jače. Imamo štitnike. Znate, kaskaderi uvek žele da budu žilavi i to možete da osetite. Kada dođe do kontakta, osetite da udarate kožu, telo, a ne džak. Silno sam besnela. „Ne mogu da radim ako ne staviš štitnike. Ne zanima me koliko si izdržljiv, dovoljno je. U redu? Samo stavi štitnike da mogu da te udarim svom snagom.“ Morate da budete veoma precizni, jer ja zamahujem mačem, čak i mač rekvizit ima oštar drveni vrh, a vi vitlate mačem na nekoliko centimetara od očiju i nezaštićenih delova. To je u meni stvaralo velik nemir.
Kada si pročitala scenario, jesi li znala koliko ćeš napora morati da uložiš?
Ne, ne, ne. On voli da to saznate u poslednjem trenutku. Za treninge sam čula ranije. U ovom slučaju bilo je drugačije, jer sam od samog početka učestvovala u stvaranju filma. Vi vidite scenario, režisera znate ili ne znate, i pročitate ga. Ili vam se dopadne odmah, ili ne. Ako vam se nije svideo, premišljate se da li da prihvatite. Veoma jednostavno. U ovom slučaju, ja sam do dobijanja scenarija godinama slušala poglavlje za poglavljem i prepravljane delove. Ona je od samog početka bila ubica koji ide okolo i ubija u stilu Nikite. Samurajske borbe ubačene su kasnije; to je ubacivano tokom poslednje tri godine, a nije ih bilo u prvobitnoj zamisli. One su plod njegove inspiracije, hongkonških filmova, japanske kinematografije i samurajskih mačeva. U „Petparačkim pričama“ postoji samurajski mač – može da se prati njegova fascinacija njima.
Šta misliš o tome što će se snimiti dva filma?
Moje stanovište je, ali ne iz marketinškog ugla, jer se u to ne razumem, da sam pre svega učestvovala u radu na filmu od samog početka. Film je oduvek imao nesvakidašnju formu – formu sage. Uvek je bio u formi poglavlja. Posmatrala sam ga kako piše, a napisao je toliko priča u pozadini, glavnih priča, pratećih priča, o svim likovima, od kojih neke niste ni videli, za oba filma. Temeljno je proučio taj svet. Da je tako odlučio, snimio bi osam filmova. Moglo je da ispadne mnogo toga. Snimila sam film sa njim za 156 dana – ubrzali smo ritam rada, tri meseca sam imala obuku, tri godine sam ga gledala dok je pisao scenario, a o njemu slušala deset godina. Nije to „Gospodar prstenova“. Ovo je iskustveni film, iskušenje, saga. Kao džem-sešn. Mislim da je priča „Kill Bill“-a jasna. Na neki način, šta je priča u nastavcima? Zove se „Kill Bill“.
Šta mislite da će se desiti?
Ne idemo u Mordor i ne borimo se sa paukom, ili kako se već zove. Dakle, priča je jasna, ali to je čulan film, mučan, duhovit, sulud, fantastičan rif. Više krši formu nego što želi da vas upeca. Na neki način je kreativan slobodan pad. Dakle, sam bog zna šta će se desiti sa filmom koji je toliko atipičan.
Zašto tvoje ime u filmu pokrivaju piskom? Lik je poznat samo kao Nevesta.
To nisam shvatila. Njeno ime će se saznati, sigurno će se saznati. Mogla bih odmah da vam kažem, ali to bi sve pokvarilo.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.